Почетак ратних дејстава на подручју сјевероисточне Босне се, најчешће, везује за ратна дејства у Бијељини почетком априла, а оно што је дефинитивно означило почетак ратних сукоба у овој регији је напад на колону ЈНА у Тузли 15. маја 1992. године. Након тога, цијело љето линије одбране на Мајевици су варирале, али се већ од првих сукоба на линији разграничења нашло село Јабланица. Од јуна крећу интензивне борбе на простору Јабланице и тако је било све до краја рата гдје је Војска Републике Српске изводила одбрану ширег рејона Јабланице, а у коначници и Лопара. Припадници тзв. Армије БиХ, свјесни важности овог села, често су изводили офанзивна борбена дејства. Први такав напад се догодио 13. августа 1992. године.
Ристо Криловић, прва српска жртва у Јабланици
У Извјештају ЦЈБ Бијељина[1] се наводи и изјава свједока Васиљка Видовића која се тиче почетка рата на подручју општине Лопаре, као и о нападу припадника тзв. Армије БиХ на Јабланицу 13. августа 1992. године: „По избијању ратних сукоба у БиХ и на подручју општине Лопаре, заједно са осталим мјештанима села Јабланица, прикључио се у одбрани подручја око села на планини Мајевици на потезу од тзв. мјеста ‘Шкриљ’ до ‘Капљевца’ на дужини линије од око два километра, која су била истурена према непријатељској страни. Исти је био командир вода који је био састављен искључиво од мјештана села Јабланица и одред се звао Међедник, а био је подређен Инжињеријском пуку у Лопарама којим је командовао Момир Зец. Наведени одред је тек у новембру 1992. године ушао у састав новоформиране 3. мајевичке бригаде ВРС. До критичног догађаја (мисли се на 19. август 1992. године – примједба аутора) било је неколико диверзантских упада на линије одбране и том приликом су теже рањена двојица бораца, болничар Мило Јањић и командир чете Зоран Божић, а заробљено је једно цивилно лице – Рикан Даргић који је одведен у заробљеништво у Тузлу. У једном од превих оружаних напада на линију одбране, који се догодио 13. августа 1992. године, погинуо је припадник СЈБ Лопаре, Ристо Криловић.“[2]
Након ових диверзантских упада и фронталног напада на Јабланицу, становништво Јабланице било је у страху од могућих нових и још већих напада на њихово село. Да су страхови били оправдани показало се свега неколико дана касније. На православни празник Преображење, 19. августа 1992. године, у раним јутарњим часовима, припадници тзв. Армије БиХ су извели нови напад на Јабланицу, а и у овом нападу су користили стратегију диверзије.
У Кривичној пријави СЈБ Лопаре[3] се наводи да су, 19. августа 1992. године, припадници муслиманско-хрватских формација извршили напад на дијелу фронта „Кадина чесма“ у Јабланици. Упоредо са нападом на положаје бранилаца села убачена је једна диверзантска група тзв. Армије БиХ у дубину српске територије. Након што је Владан Божић, који је био на положајима одбране Јабланице, добио јаке болове у стомаку, а два сата касније рањен и Радомир Мићић у предјелу главе и рамена, војно санитетско возило у којем су били возач и љекар је дошло како би се Владан Божић и Радомир Мићић превезли до болнице у Лопарама. У санитету је, поред рањеног Мићића и Божића који је имао изненадне здравствене проблеме, био возач Божидар Абаџић и медицинар Војислав Јанковић, а уз пратњу Васиљка Видовића, и они су се упутили ка Лопарама. Васиљко је возило допратио до мјеста званог „Кулинов гроб“, а одатле је санитет наставио без пратње. Када су поменута лица у санитету дошла до мјеста званог „Грабик“ у Јабланици, на возило је отворена ватра из постављене засједе од стране припадника тзв. Армије БиХ. На санитет је пуцано из пјешадијског наоружања уз употребу зоља и оса. У том нападу гину све четворица путника у санитету, а након испаљивања ракете из осе возило се запалило, те су све четворица убијених изгорјела.[4]
Већ помињани Васиљко Видовић је припадницима СЈБ Лопаре описао шта се десило критичног тренутка: „Дана 19. августа 1992. године, Васиљко се налазио на положају у Јабланици у дијелу „Кадине чесме“. Наведеног дана дошло је до напада муслиманско-хрватских снага. Напад је био по цијелој линији одбране и у току борбе један српски борац Владан Божић, син Милана, добио је јаке болове у предјелу стомака. Везом је успостављен контакт са командом у Јабланици, гдје је речено да се исти не вози у село из безбједносних разлога. Послије једно два часа дошло је до рањавања српског борца Радомира Мићића, сина Србе, у предјелу браде и рамена. Истом је помоћ указао Војислав Јанковић, син Митра. У току борби више пута је наглашавано да се повријеђени не возе са положаја јер пут није безбједан. Васиљко је имао разговор са возачем хитне помоћи Божидаром Абаџићем и исти му је рекао да мора превести рањеног Мићића до села, а да се даље превуче у болницу. Васиљко је са њим сјео у кола хитне помоћи и возило испратио до мјеста званог ‘Кулинов гроб’ и ту изашао, а у возилу су даље наставили возач Божидар Абаџић и мединицар Војислав Јанковић, рањени Радомир Мићић и болесни Владо Божић. Када се Васиљко пјешке вратио на прву линију сазнао је да је возило хитне помоћи, које је он испратио упало у засједу у дијелу Јабланице званом ‘Грабик’ и да су сви у возилу погинули.“[5]
Остаци санитета у коме су погинули српски војници. На првој фотографији се види ознака црвеног крста на санитету[6]
Васиљко Видовић је 23 године након злочина у Јабланици поновио свој исказ припадницима ЦЈБ Бијељина, а уз то објаснио да је покојни Војислав Јанковић, као љекар, тражио да се рањени Мићић и болесни Божић хитно пребаце у болницу у Лопаре. Дозволу за пријевоз санитетским возило добили су од командира чете Раде Илића из Лопара.[7]
Видовић даље објашњава: „Тог дана, тек негдје око 17 часова, јединице које су кренуле у испомоћ из правца Јабланице и Лопара пробиле су засједу и прве стигле до санитетског возила, које је било погођено ручним бацачем ‘оса’, из непосредне близине од десет до 15 метара, јер су на лицу мјеста остале футроле од пуњења осе. Том приликом сви у возилу су погинули и изгорјели. На возилу се тачно видио улаз и излаз ракете. Свједок Видовић је након два дана од наведеног догађаја пролазио наведеним путем и том приликом је видио санитетско возило од којег је остао само лим, трагове костију настрадалих које су остале и које нису успјели све сакупити и још увијек се осјећао мирис изгорјелих тијела, те су се сви згрожавали наведеним призором.“[8]
У извјештају се наводи и изјава оца убијеног Божидара Абаџића, Саватија, који је у рату био ангажован као кувар у Војсци Републике Српске у Јабланици: „Његов син Божидар био (је) ангажован као возач санитетског возила ‘Пинцгауер’ на линији у Јабланици. Дана 19. августа 1992. године, Саватија је био на дужности у кухињи и тога дана је подијелио свим војницима који су кренули на линију суве оброке, као и свом сину Божидару. Тог дана је извршен напад на њихове линије одбране од стране припадника тзв. Армије БиХ. Познато му је да су се тoга дана санитетским возило ‘Пинцгауер’ требали пребацити у болницу у Лопаре рањени Радомир Мићић и болесни Владан Божић, са којима је био санитетлија – болничар Војислав Јанковић и возач, његов син, Божидар Абаџић. Како је касније сазнао, припадници тзв. Армије БиХ су направили засједу, затим запуцали у возило и том приликом су погодили његовог сина Божидара, да би након тога санитетско возило се кретало напријед око 100 метара, слетило с пута, ударило у једно дрво – крушку и преврнуло се. Након тога су припадници тзв. Армије БиХ испалили пројектил из ракетног бацача ‘оса’ у санитетско возило, које је том приликом запаљено и у њему су у потпуности изгорјела сва четири тијела. Након три до четири дана од наведеног догађаја Саватија Абаџић је дошао на лице мјеста звано ‘Грабик’ и у возилу пронашао још остатака костију његовог сина Божидара, а у близини возила пронашао је шљем плаве боје на коме је писало Бајро и исти је највјероватније припадао војнику тзв. Армије БиХ који је извршио наведену засједу.“[9]
Након овог напада на Јабланицу припадници тзв. Армије БиХ су наставили континуиране нападе на то српско село. Све до краја рата Јабланица је била на мети муслиманско-хрватских формација. У једном таквом нападу, у јануару 1994. године, злочин је поновљен над заробљеним српским војницима. Упркос томе, Јабланица је одбрањена и остала је под контролом Војске Републике Српске.
Остаци изгорјелог војног санитета
У Јабланици се данас налази споменик за погинуле и убијене војнике Војске Републике Српске и цивилне жртве Јабланице, а такође је сачуван остатак од изгорјелог санитетског возила. Сваке године на Преображење, односно 19. августа, у Јабланици се одржава парастос за четворицу убијених Срба.
Споменик убијеним и погинулим Србима из Јабланице и остаци санитетског возила
Више о злочину у Јабланици можете погледати ОВДЈЕ.
Републички центар можете пратити на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
[1] Наведено према: Извјештај као допуна кривичне пријаве, ЦЈБ Бијељина, број: 10-02/1-230-311/15, од 5. 3. 2015. године.
[2] Наведено према: Извјештај као допуна кривичне пријаве, ЦЈБ Бијељина, број: 10-02/1-230-311/15 од 5. 3. 2015. године.
[3] Кривична пријава, СЈБ Лопаре, број: 18-10/02-230-3 од 18. 1. 1993. године.
[4] Исто.
[5] Службена забиљешка, СЈБ Лопаре, број: 18-10/02-230 од 20. 8. 1992. године.
[6] Фотографије изгорјелог санитета на лицу мјеста начинио Милан Абаџић.
[7] Наведено према: Извјештај као допуна кривичне пријаве, ЦЈБ Бијељина, број: 10-02/1-230-311/15 од 5. 3. 2015. године.
[8] Исто.
[9] Исто.
