Custom Linkovi

Почетком априла 1992. године долази до првих ратних дејстава на територији општине Зворник. Поред тога, у мјесецима који су услиједили, Зворник постаје једна од општина у коју су се доселили прогнани Срби са територија које су контролисале муслиманске и(ли) хрватске снаге. Муслиманске снаге су овладале већим дијелом територије општина Сребреница, Братунац и Зворник у љето 1992. године. Тиме су представљале велику опасност по безбједност градског подручја Зворника, а једнако и Братунца. Ти напади су се настављали и с јесени исте године. Село Каменица се нашло на удару муслиманских снага у два наврата, односно прво је нападнута Каменица Горња, а потом, неколико мјесеци касније, и Каменица Доња.

Положаје на Глођанском Брду држали су припадници 6. батаљона Зворничке лпбр, који је био састављен војницима из села Ашћерићи, Зекићи, Кукољи итд. Према наводима из Кривичне пријаве ЦСБ Бијељина у другом наврату, напад је извршен у рејону Глођанског Брда, 06.11.1992. године, од стране муслиманских формација из Сребренице. Том приликом је заробљен већи број припадника Војске Републике Српске, које су супротно међународном праву о ратним заробљеницима мучили, нечовјечно поступали, а затим убили, након чега су у намјери да прикрију почињене злочине исте закопали на више различитих мјеста на локалитету Глођанског брда и околине села Каменица у општини Зворник.[1]

Идентичан опис догађаја налази се и у Захтјеву за спровођење истраге Основног јавног тужилаштва Зворник[2], односно Рјешењу о спровођењу истраге Основног суда Зворник[3] гдје се, између осталог, наводи  да су припадници Војске Републике Српске заробљени, мучени, а потом убијени и у жељи прикривања злочина њихова тијела су закопавана на различите локације.

О нападу муслиманских снага на Глођанско Брдо свједочио је и командир чете „Златне воде“, Перо Лазић: ,,Дана 06.11.1992. године бројне муслиманске оружане снаге извршиле су изненадни напад на наш положај, пробиле се кроз наше линије, зашле нам иза леђа, опколиле нас и напале са свих страна. Положај моје чете налазио се на централном дијелу линије на мјесту званом Глођанско брдо и током борбе и стезања обруча од стране муслиманских оружаних снага овај дио линије, на коме се налазила моја чета, био је под најжешћим ударом.“[4]

Вриједна запажања је и изјава свједока одбране Глођанског Брда, Тихомира Ђерића: ,,Добро се сјећам да смо, моја јединица и ја, били ангажовани на потезу Глођанско брдо – Веља глава 6. новембра 1992. године и тога дана, негдје у 03:45 часова, када је почело гранатирање линије од стране муслиманске војске. Након гранатирања, у 05:45 часова, отпочео је пјешадијски напад од стране муслиманских формација и ту је започета борба око положаја. Након неколико часова дошло је до пробијања наших одбрамбених положаја и том приликом је одсјечен први вод који је добио задатак да постави одбрамбену линију са бока и штити нам леђа. (…) Ми смо због недостатка муниције отпочели повлачење у правцу Веље главе. Тога дана приликом извлачења погинуло је седам војника у борби. Док смо били на линији разграничења, тј. док смо пружали отпор непријатељу, нисмо знали да је дошло до пуцања линије док у једном моменту нисмо видјели жене и дјецу како ударају мотикама једног нашег војника, који је допремао муницију за први вод и тада смо видјели да је пукла линија и да нам наведена војска залази иза леђа и ту смо видјели да послије муслиманских жена и дјеце долазе муслимански војници који су дотукли наведеног војника.“[5]

Своје искуство пренио је и Драган Димитрић: ,,Дана 6. новембра 1992. године, око 05:45 часова муслиманске оружане снаге извршиле су изненадни напад на наше положаје. Напад је извршен са свих страна, а наши положаји су били на једном мјесту пробијени па су нам њихове снаге зашле иза леђа. (…) Како је напад муслиманских снага био изненадан и били смо опкољени са свих страна, није било могућности за организовање неког озбиљнијег отпора, па смо се под ватреним дејствима морали повући са тог положаја.“[6]

Оно што је остало специфично за овај напад свакако је камуфлажа припадника муслиманских формација из Сребренице. Наиме, они су, према изјавама свједока, били обучени у цивилну, женску одјећу и тако су се провукли иза леђа припадницима Војске Републике Српске.

Тихомир Ђерић у свом свједочанству износи ове детаље: ,,Приликом наведене борбе нама је било наређено да не пуцамо на цивиле тј. жене, дјецу и старије људе, које смо пропустили не пуцајући у исте, да би након повлачења наилазили на мртве млађе војнике муслиманске војске одјевене у женску одјећу (димије и шамије) и исти су имали наоружање, па смо касније констатовали да смо пропустили војнике који су са леђа извршили нечувени масакр над Војском Републике Српске.“[7]

Радомир Јовичић тврди: ,,Из прича сабораца сам чуо да је непријатељска јединица приликом напада била одјевена у женску одјећу и пошто наши борци нису пуцали у цивиле и старије особе, на тај начин је непријатељ извршио опкољавање и хватање мојих сабораца.“[8]

О безизлазној ситуацији у којој су се нашли борци Војске Републике Српске говори и Ђорђе Миловановић: ,,Дана 6. новембра 1992. године, око 06:00 часова ујутру на наш положај извршен је изненадни напад од стране бројнијих муслиманских оружаних снага које су нас опколиле. Током борбе у једном тренутку био сам заједно са својим саборцима Недић Миладином, Бојановић Зораном, Јовичић Драгомиром и Михајловић Бором. У том тренутку били смо опкољени од стране муслимана који су се налазили на удаљености од нас око 15 до 20 метара. Видјевши нас они су повикали да бацимо оружје и да се предамо. Налазили смо се у безизлазном положају и скоро без муниције, тако да је сваки наш отпор био узалудан. Због тога смо појединачно одлучили да бацимо оружје и да се предамо тако да се први, бацивши своје оружје, предао Бојановић Зоран, иза њега Недић Миладин, затим Јовичић Драгомир и на крају Михајловић Боро. То сам и лично гледао својим очима. Када се задњи предавао, Михајловић Боро, ја сам у тренутку одлучио да се не предам и уз страну из потока, између стабала дрвећа, успио сам да побјегнем док су муслимани за мном пуцали, али нисам био погођен.“[9]

Падом Глођанског Брда, Шести батаљон Зворничке бригади остаје десеткован, а губици у људству су се одразили и на морал у овом батаљону. Заправо, какво је стање било у Зворничкој бригади, новембра и децембра 1992. године, видимо из сљедећег: „Није било познато прецизно бројно стање бригаде, кретало се између 5.500 и 6.000 војника. Бригада је имала 11 батаљона који су били у неповољном тактичном положају. Други батаљон у Дрињачи био је у потпуном окружењу. До Дрињаче се могло доћи десном обалом Дрине, територијом Србије и чамцем прећи преко језера. Батаљон био под сталним нападима са правца Коњевић Поља, Церске и Каменице. Шести батаљон, који је 7. новембра 1992. године[10], разбијен на Глођанском брду, повукао се у расулу на Шћемлију и Златне воде. Остали батаљони, у својим рејонима одбране, демотивисани су и неспремни за активна борбена дејства.“[11]

На сљедећим картама приказан је положај припадника ВРС након пада Глођанског Брда и избијања снага тзв. Армије БиХ на линију Млађевац – Кула Град, док је на другој карти приказано окружење Дрињаче након пада Глођанском Брда. На обје карте су црвеном бојом назначени положајим ВРС, а плавом тзв. Армије БиХ.

Детаљ са радне карте Зворничке бригаде[12] на којој се види колико су снаге тзв. Армије БиХ напредовале према Зворнику након пада Глођанског Брда

Детаљ са радне карте Зворничке бригаде[13] на којој се види окружење Дрињаче након пада Глођанског Брда

Након заробљавања бораца Војске Републике Српске услиједили су разни облици мучења и иживљавања над њима. Размјере злочина су откривене тек по повратку Глођанског Брда под контролу Војске Републике Српске у фебруару 1993. године. Тада је откривено укупно шест масовних гробница и то: Глођанско Брдо – двије гробнице, Козјак, Трешњица, Маскалића поток и накнадно Широки пут. У тим масовним гробницама пронађено је 41 тијело. Идентификовано је 33 тијела, док је осам тијела остало неидентификовано и они су тек накнадно идентификовани.[14]

Патолог др Зоран Станковић приликом обдукције тијела пострадалих у Ватрогасном дому у Зворнику, 1993. године

Двојица бораца који су се предали, а о којима говори Ђорђе Миловановић у своме свједочењу, ни до данас нису пронађени. Ради се о Миладину Недићу и Бориславу Михајловићу.

Послије ископавања тијела, породице погинулих су позване у Ватрогасни дом у Зворнику ради препознавања и идентификовања жртава. Призори који су ту забиљежени су застрашујући. Обдукцију тијела је радио патолог др Зоран Станковић.

Многе изјаве чланова породица погинулих свједоче о масакру над српским борцима. Радојка Јовановић је изгубила мужа, а дала је детаљан опис оног што је видјела на идентификацији: ,,У тренутку препознавања на себи је имао везане ноге и руке некаквом жицом, у предјелу усне шупљине било је видно да нема језик, а у предјелу очних шупљина било је такође видно да су му извађена оба ока. Након распремања, такође је видно да је и на врату био везан жицом, а цијело тијело је било нагорјело од ватре.“[15]

Колико су биле мучне сцене на идентификацији жртава свједочи и ова фотографија на којој жена пада у несвјест након уочених масакрираних тијела

Гоја Казановић тврди како су ,,заробљене војнике кастрирали, сјекли им руке, шаке, ноге, стопала, уши, нос, језик, вадили очи, живе су их кроз шаке ексерима закивали за дрвеће док су им ноге везали бодљикавом жицом и као такве спаљивали…“.[16]

Драгомир Павловић, коме је брат Радомир смртно страдао на Глођанском Брду, приликом ексхумације и идентификације је изјавио: ,,Тијело мог брата било је исјечено на комаде. У унутрашњем џепу војничке блузе налазила се лична карта и војна књижица, као и нешто новца, који су били пресавијени и видјела се једна рупа, а вјероватно направљена од метка или ножа.“[17]

Војна књижица Радомира Павловића која јепронађена приликом ексхумације, са видљивом рупом од метка. У рукама једржи његов брат Драгомир

Оно што је остало посебно потресно приликом ексхумације и идентификације јесте велики број тијела са одрубљеном главом.

Радо Тијанић, коме је пострадао брат Славко, наводи: ,,Препознао сам тијело свог брата Славка и видио сам како му је глава била одсјечена, као и тјеме на глави. Био је без очију, ушију и носа, као и зуба. Једном челичном жицом био је везан око врата, а други крај жице био је везан за ноге.“[18]

Исти случај био је и са тијелом Радана Павловића, чији је отац Ђорђо изјавио: ,,Видио сам да је на тијелу мог сина недостајала глава и још других дијелова тијела, што је све указало да је Радану одрубљена глава и да је прије смрти на веома мучан начин уморен.“[19]

Ланци којима су везане обје ноге убијеног Саве Ђокића.

Обезглављено тијело било је и у случају Миладина Ашћерића: ,,Мог су Миладина преклали тако да су му одсјекли главу од тијела. Миладиново обезглављено тијело сам препознао као и његову главу коју смо пронашли у једној масовној гробници која је била у једној бари која се зове ,Језеро’ у којој смо пронашли неколико измасакрираних тијела.“[20]

Фотографија из ЈНА Миладина Ашћерића, а на десној фотографији се налази његово ексхумирано тијело са одрубљеном главом како је и описао његов отац Игњат.

Одрубљена глава заробљеног припадника Војске Републике Српске

Уз ово ритуално обезглављивање заробљених српских бораца издваја се још један детаљ свирепости убица. Поједини заробљени српски борци су били закуцавани за дрво и на тај начин мучени. Доказ за овакву тврдњу јесу изјаве свједока који су на лицу мјеста видјели стабла у којима је било закуцаних ексера или остатака одјеће, односно људских екстремитета. Тако Дара Урумовић тврди како је ,,видјела три храста на којима има везане жице около њих, а у жици остатака човјечијег тијела, одјеће.“[21]

Готово идентично свједочење је оставио и Чедомир Летић: ,,Био сам лично на Глођанском Брду, тј. мјесту страдања и видио сам четири храста у којима је ударено пуно ексера на којима се виде одсјечци комада жице у облику алки омотане око стабла дрвећа којима су заробљени везани. Наиме, на поменутом стаблу сам видио и људски прст кроз који је закуцан ексер, а припада људском тијелу.“[22]

Ђорђе Миловановић, такође напомиње закуцавање заробљеника у стабла дрвећа: ,,Послије ослобођења Каменице у противудару наших јединица, фебруара 1993. године, био сам на лицу мјеста и видио мјеста на којима су мучени заробљени српски борци – дрво за које су били прикивани, жице којима су били везивани…“[23]

Своја сазнања о бруталном мучењу српских заробљеника на Глођанском Брду изнио је и Мујо Омеровић, бивши припадник тзв. Армије БиХ: ,,Ја лично нисам посматрао тај злочин који су они вршили над Србима, али сам чуо од саборца да су сјекирама одсијецали главе, да су живе људе закивали за стабла дрвећа, а затим их тако заковане мучили све док не би издахнули.“[24]

Фотографије са ексхумације и заједничке сахране посмртних остатака српских жртава

Докази који поткрепљују наведена свједочанства о мучењу, односно закуцавању заробљеника за дрвећа налазе се у документарном филму Више од злочина, аутора Милоша Марковића, а у продукцији Радио телевизије Београд. Такође су забиљежене и бројне сцене са ексхумације жртава из масовних гробница, као и са идентификације у Зворнику. У филму је приказано и разорено село Каменица након напада муслиманских снага.

Остаци ексера у дрвећу за које су закивани заробљени припадници Војске Републике Српске

Уништена српска кућа у Доњој Каменици

Хаотично стање у Зворничкој бригади је потрајало до друге половине децембра, када се бригада постепено консолидује и недуго потом започиње одређена офанзивна дејства ради поправљања тактичког положаја и ослобођења изгубљених територија у претходном периоду. Иако је већ на Божић, 07. јануара 1993. године, услиједило жесток ударац за ВРС, падом Кравице и Шиљковића и спајањем енклаве Церска са енклавом Сребреница, Зворничка бригада је извела низ мањих офанзивних дејстава у јануару и то ће умногоме утицати на успјешност операције са почетка фебруара. Команда Зворничке бригаде у то вријеме упућује позив цивилном муслиманском становништву: „На правцима дејства јединица бригаде, у циљу заштите цивилног муслиманског становништва, команда бригаде упућује благовремен позив да се становништво склони из зоне б/д у тзв. безбједносне зоне.“[25]

Операција ослобађања Глођанског Брда и деблокаде Дрињаче носила је кодни назив „Пробој“, а овако је текао ток борби: „Истовремено, док су трајала дејства на јужном дијелу зоне одбране бригаде, јединице бригаде су на сјеверозападном дијелу зоне успјешно одбијале све нападе снага 2.К тзв. А БиХ. Почетни успјеси остварени дејствима током јануара, омогућили су озбиљнија дејства током фебруара и дубљи продор на правцу Снагово – Каменица – Глођанско Брдо. Новоформиране снаге за активна дејства  биле су размјештене у Кулини код Цапарди, гдје је обављена кратка борбена обука и извршене припреме за активна дејства. Носиоци б/д биле су снаге Подрињског одреда `Вукови са Дрине   `, који је тада, још увијек, био скромних борбених могућности. Захваљујући добро одабраним начинима дејства и правилној борбеној употреби јединица, снаге Зворничке бригаде успјеле су да овладају простором Каменице и 15. фебруара 1993. године избију на Глођанско Брдо, те на тај начин поврате изгубљене положаје из новембра 1992. године. (…) То је био свакако значајан продор снага Зворничке бригаде, којим је повраћено самопоуздање јединицама. Одбацивањем муслиманских снага јужно од Зворника, ослобођен је и пут Зворник – Дрињача и деблокирано насеље Дрињача са околним селима.“[26]

Карта која приказује контраофанзиву Војске Републике Српске из фебруара 1993. године којом су, између осталог, повраћене територије Глођанског Брда и Каменице. По ослобођењу тих територија откривене су масовне гробнице

На Глођанском Брду је подигнута спомен-плоча за мучки убијене припаднике ВРС, 6. новембра 1992. године. Међутим, према изјавама свједока и Извјештају ЦЈБ Бијељина[27], неколико пута до сада, спомен-плоча бива оштећена, а да се није сазнало ко је починилац тога.

Спомен-плоча подигнута у помен српским жртвама на Глођанском Брду, фотографисано јуна 2022. године

Епископ зворничко-тузлански Фотије на парастосу убијеним Србима на Глођанском Брду

Парастос убијеним Србима на Глођанском Брду


[1] Кривична пријава, ЦСБ Бијељина, број: 12-1/02-2-1541/93, од 17.08.1993. године.

[2] Захтјев за спровођење истраге, Основно јавно тужилаштво Зворник, број: КТ-114/93 од 04.10.1993. године.

[3] Рјешење о спровођењу истраге, Основни суд Зворник, број: Ки-67/93 од 08.11.1993. године.

[4] Записник о саслушању свједока Пере Лазића, Основни суд Зворник, број: Ки 67/93, од 31.05.1996. године.

[5] Записник  о прикупљању изјаве од лица Тихомира Ђерића, СЈБ Зворник, број: 12-1/02-2-230- /05, од 20.07.2005. године.

[6] Записник о саслушању свједока Драгана Димитрића, Основни суд Зворник, од 28.05.1996. године.

[7] Исто.

[8] Записник о прикупљању изјаве од лица Радомира Јовичића, СЈБ Зворник, број: 12-1/02-2-230-786/05, од 29.07.2005. године.

[9] Записник о саслушању свједока Ђорђа Миловановића, Основни суд Зворник, Број КИ: 67/93 од 31.05.1996. године.

[10] Иако је наведен 7. новембар, ради се о 6. новембру 1992. године.

[11] Зворничка пјешадијска бригада (Кратак приказ формирања и ратног-борбеног пута Зворничке бригаде, поводом промоције књиге „Живот се брани истином“ – час историје), БОРС Зворник, Зворник, 2015, стр. 13 и 14.

[12] Винко Пандуревић, Живот се брани истином: (Прилог истини о догађајима, у и око Сребренице, у јулу 1995.), БОРС/ Еурографика, Зворник, 2015, прилог бр. 6

[13] Винко Пандуревић, Живот се брани истином: (Прилог истини о догађајима, у и око Сребренице, у јулу 1995.), БОРС/ Еурографика, Зворник, 2015, прилог бр. 6

[14] Извјештај као допуна кривичног предмета, број: КТН-4/92, од 02.04.1993. године, СЈБ Зворник, број: 12-1/02-2-230-И-419/05, од 12.12.2005. године.

[15] Записник о прикупљању изјава од лица Радојке Јовановић, ПС Козлук, број: 12-1/01-2611/05, од  08.11.2005. године.

[16] Записник о прикупљању изјаве од лица Гоје Казановић, ПС Шековићи, број: 12-1-10/02-282/05, од 07.07.2005. године.

[17] Записник о саслушању свједока Драгомира Павловића, Основни суд Зворник, број: КИ-67/93, од 19.02.1995. године,

[18] Записник о саслушању свједока Рада Тијанића, Основни суд Зворник, од 19.02.1995. године.

[19] Записник о прикупљању изјаве од лица Ђорђија Павловића, ПС Шековићи, број: 12-1-10/02-280/05, од  07.07.2005. године.

[20] Записник о прикупљању изјаве од лица Игњата Ашћерића, ПС Шековићи, број: 12-1-10/02-275/05, од 06.07.2005. године.

[21] Записник о прикупљању изјава од лица Даре Урумовић, СЈБ Зворник, број: 12-1/02-2-239–751/05, од 19.07.2005. године.

[22] Записник о прикупљању изјава од лица Чедомира Летића, СЈБ Зворник број: 12-1/02-2-230-801/05 од 18.07.2005. године.

[23] Записник о саслушању свједока Ђорђа Миловановића, Основни суд Зворник, Број КИ: 67/93 од 31.05.1996. године.

[24] Записник Мујо Омеровић, СЈБ Зворник, број: 01-16/04-230___/93, од 15.03.1993. године.

[25] Зворничка пјешадијска бригада (Кратак приказ формирања и ратног-борбеног пута Зворничке бригаде, поводом промоције књиге „Живот се брани истином“ – час историје), БОРС Зворник, Зворник, 2015, стр. 14.

[26] Исто, стр.15.

[27] Извјештај о учињеном кривичном дјелу геноцид и других кривичних дјела ратног злочина, ЦЈБ Бијељина, број: 12-02/4-230-163/05 и 140 од 09.02.2006. године.