Из “Атласа злочина”: Убрзо је кућа планула и чула се кукњава жена и дјеце - Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица

Прегледа: 226

У љето 1992. године настављени су диверзантски упади припадника тзв. Армије БиХ у дубину територије Републике Српске. Користећи небрањени међупростор, припадници тзв. Армије БиХ су упадали у српска села и у њима чинили злочине над цивилним становништвом.

Тако су 9. јуна 1992. године у селу Влаховићи убијени супружници Шимшић (Момчило) Драгомир, рођен 1948. године, и Шимшић (Витомир) Перка, рођена 1941. године, као и Шимшић (Обрен) Бошко, рођен 1926. године. Драгомир и Перка су убијени у мјесту Крчевина када су пошли да врате стоку са пашњака. Бошко Шимшић је истога дана убијен ватреним оружјем, а био је заклан и када је пронађен, недостајала му је шака десне руке.

Два мјесеца након тог догађаја, 1. августа 1992. године, нападнуто је српско село Јелашци. Као и у случају злочина у селу Влаховићи и овај пут нападнути су српски цивили који су обављали пољске радове или су били код својих кућа. Напад на Јелашце изведен је пред велики православни празник Светог пророка Илије – Илиндан, а припадници тзв. Армије БиХ су знали да у Јелашцима нема војске.

Према наводима из Кривичне пријаве СЈБ Вишеград напад на Јелашце извршен је 1. августа 1992. године око 19:30 часова. Припадници тзв. Армије БиХ прешли су на десну обалу ријеке Дрине у рејону села Црни Врх. По преласку Дрине они су се упутили у Јелашце гдје су извршили напад на село и том су приликом убили десет Срба, становника овог села.

Прије напада на село мјештана Вукомана Савића је његов унук упозоравао да је видио нешто у шуми: „Ујутру, 1. августа 1992. године, унук ми је рекао да је примјетио да се у шуми нешто миче. Ми смо обишли шуму на том мјесту, али нисмо ништа примјетили.“

Међутим, истог дана у вечерњим часовима припадници тзв. Армије БиХ напали су село. Мјештанин Обрад Савић овако описује почетак напада: „Око 19:30 часова, 1. августа 1992. године, супруга и ја смо сједили код куће и одмарали, јер смо цијели дан купили сијено и чуо сам да се пуца код куће Мила Савића која се налази на пропланку нешто изнад моје куће. Жена и ја смо разговарали шта би то могло бити, па ми је она рекла да је Милу дошао брат из Обреновца и да вјероватно због тога пуцају.“

Вукомана Савића напад је затекао на ливади док је косио траву: „Око 19.30 часова зачуо сам пуцње у селу. Пуцњи су се чули код куће Мила Савића и то је трајало можда пет минута. Онда сам спазио да су муслимани у селу, јер сам угледао шталу Драгана Шушњара како гори. Тада сам са унуком потрчао својој кући и успут дозивао остале мјештане села да се склањају, а у том моменту чуо сам како ме дозива Тривун, који је касније погинуо и питао ме шта се то код наших кућа дешава, а ја сам рекао да ни ја не знам и да бјежимо.“

Спас од нападача Вукоман је потражио скривајући се у башти иза куће: „Са својим укућанима, супругом, снајком и четворо унучади побјегао сам у једну башту иза куће, а ускоро су почеле да пристижу и комшије и ту смо се сакрили и били све до јутра. Непосредно након што ме је дозивао Тривун Јеличић зачуло се пуцање и око њихових кућа, а његова кућа је била на истуренијем мјесту у селу. Убрзо му је и кућа планула и чула се кукњава жена и дјеце. Пошто је нас било мало у селу, све старци односно цивилно становништво, ми смо се притајили до зоре и у зору је дошла српска војска.“

Када је свануло, 2. августа 1992. године, на празник Светог пророка Илије – Илиндан, преживјели мјештани села уз припаднике Војске Републике Српске кренули су у обилазак села и тада су пронашли убијене: „Тијело Драгана Шушњара пронађено је покрај штале у лежећем положају. Убијен је из ватреног оружја, поготком у предјелу груди и главе. Тијело покојне Славке пронађено је у лежећем положају, на шумском путу, између куће Драгана Шушњара и Миле Савића. Убијена је из ватреног оружја са више погодака у предјелу груди, највјероватније док је покушавала побјећи, јер на ногама није имала обуће.“

Поред породице Шушњар страдала је и породица Савић: „Истог дана убијен је и Миле Савић, његова супруга Петра Савић, као и његов брат Радомир Савић. Тијела су им пронађена у приземљу њихове породичне куће. Тијело покојног Миле Савића пронађено је на каучу, у сједећем положају, док је тијело његове супруге пронађено у лежећем положају. Лежала је на леђима и у руци је држала млин за кафу. Тијело Радомира Савића је било у лежећем положају, потрбушке, на поду. По зидовима просторије и намјештају видјели су се трагови гелера, по чему се могло закључити да је у исту убачена експлозивна направа. По тијелима убијених, поред рана насталих од гелера, видјеле су се и ране нанесене погоцима из аутоматског оружја. На тијелу Миле Савића видјела се прострелна рана у предјелу главе.“

Породица Јеличић је претрпјела највеће губитке приликом напада припадника тзв. Армије БиХ: „Недалеко од куће Савића, горјела је кућа породице Јеличић. Сви укућани су убијени. Тијело Тривуна Јеличића пронађено је код капије, негдје на око 30 метара удаљености од куће. Имао је прострелну рану у предјелу груди, нанесену ватреним оружјем. Покрај куће која је догоријевала, пронађено је тијело малог Видоја Јеличића, иначе Тривуновог унука, који је у то вријеме имао само девет година. Дјечак је убијен из ватреног оружја, поготком у груди, док му је десна рука изгорјела. Недалеко од Видојиног тијела пронађена су тијела његове мајке Мире Јеличић и његове мале сестре Драгане Јеличић, која је у то вријеме имала свега шест година. Мајка је покушала да заштити своју дјецу тако да је њено тијело пронађено преко Драганиног тијела. Убијене су из ватреног оружја погоцима у главу. На мањој удаљености пронађено је и тијело Саве Јеличић, Тривунове супруге. Убијена је, такође, из ватреног оружја, поготком у груди. Тога дана из породице Јеличић убијен је дјед Тривун, бака Сава, снајка Мирјана и унучад Видоје и Драгана.“

Према подацима Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица приликом напада на Јелашце, 1. августа 1992. године, убијено је десет српских цивила.

У нападу на српско село Јелашци учествовала је Интервентна јединица Вишеградске бригаде тзв. Армије БиХ. Диверзанти тзв. Армије БиХ су прешли Дрину и извршили напад на небрањено српско село Јелашце са намјером да ликвидирају српско становништво у селу.

Иако је МУП Републике Српске поднио више кривичних пријава и извјештаја против лица који су починили злочин у Јелашцима 1. августа 1992. године, до данас није подигнута ниједна оптужница како пред Судом БиХ, тако ни пред ентитетским судовима.