На овим просторима, правда одавно не станује. Срби су увијек криви, поготово када је ријеч о ратним злочинима. Многи кажу да је то доказано и на примјеру пензионисаног пуковника Војске Републике Српске Данета Лукајића кога је хрватско правосуђе осудило на шест година затвора.

Након двије и по године Лукајић је 20. јануара ове године из затвора у Глини пребачен у казнено-поправни завод Туњице на издржавање затворске казне за ратни злочин над заробљеницима, коју му је у монтираном процесу изрекло хрватско правосуђе.

Лукајић за РТРС каже да никада никога у животу није ударио, а камоли немоћну особу у логору.

Изјаву да је невин и пред Богом и пред народом, каже, поткрепљује тиме што је „као официр радио у складу са правилима, официрском чашћу, официрском етиком и официрским кодексом“.

– Све што сам био дужан радити и чинити свагдје, па и на Мањачи, сам радио, а све што нисам смио и нисам требао радити, нисам чинио. По оном правилу: „Кривично дјело се може починити и чињењем и нечињењем“. Зато то наглашавам. Да би то било потпуније и убједљивије, имају моји претпостављени који су и дан данас живи – пуковник Милан Богданић и потпуковник Петар Ступар, моје колеге које су радиле са мном – Гајић Бранко, Радинковић Радомир, моји потчињени који су били и горе у полицији, и војници – истакао је Лукајић у интервјуу за Печат.

Само проглашење ратним злочинцем му, каже, тешко пада, не само због њега него више због његове дјеце и унука.

– Али, издржавам то и издржаћу. Ја сам легалиста, казну ћу издржати, али у глави постоји сасвим друга квалификација невиности – рекао је Лукајић.

Лукајић је напоменуо да правна борба још није престала.

– Чини ми се да је онај дио рата са пушком у руци био лакши него овај сада са кривичним законима у руци. Идемо на уставну тужбу и на основу тог одговора ићи ће се на Стразбур. То је крајња европска инстанца гдје ћу тражити своју правду – поручио је Лукајић.