Година 1941. представљала је за Србе годину библијског карактера!

То се, прије свега, односи на суочавање са покушајем потпуног уништења Срба на територији НДХ, а онда и на сурове окупаторске репресалије и комадање Србије. Геноцид над Србима у НДХ спада у ред оних историјских догађаја који су темељно утицали на наш данашњи идентитет, историјски развој, те разумијевање трајања и сопственог постојања.

У науци је добро познато да је припрема Геноцида над Србима остварена идеологијом хрватског праваштва и дјеловањем Римокатоличке цркве обједињених у идеји хрватског државног и повијесног права, тј. у концепту једног политичког народа, који су у хрватским круговима стасали средином 19. вијека, мада су историјски коријени нетрпељивости много дубљи. То је довело до дехуманизације Срба као чланова циљне групе. Извршење геноцида и остварење етнички чисте хрватске државе планирано је и прије почетка Другог свјетског рата. Предводници усташког покрета још у емиграцији у иностранству разматрали су облике масовног насиља попут геноцида над Јерменима од стране Турске, како би сличне методе спровели над Србима, а касније током рата савјетовања су наставили са својим нацистичким партнерима и узорима. Протјеривање и покатоличавање Срба били су само један дио пројекта за који су сазрели услови почетком Другог свјетског рата и формирањем НДХ. Онај драстични, најочигледнији дио настојања, осим појединачних и масовних убистава, подразумијевао је и оснивање великог броја логора.

По неким историчарима, у НДХ су функционисала 24 логора и бројна мјеста за заточење и транспорте. Два највећа система логора смрти били су Госпић-Јадовно-Паг, који је функционисао од априла и маја 1941. до 15. августа 1941. године, и систем логора Јасеновац који је функционисао од краја августа 1941. до 22. априла 1945. године, када је посљедња група јасеновачких логораша извршила пробој. Највише Срба убијено је на локалним стратиштима широм земље, док су велики системи логора постали симбол свеукупног страдања у НДХ.  

Геноцид је од самог почетка одобравала и њиме управљала држава.  НДХ је  користила цјелокупну бирократску, војну, полицијску, саобраћајну и другу инфраструктуру. Осим бројних извршилаца, огромна већина је те злочине подржавала, а било је и оних који су све то посматрали и ништа нису учинили да се злочин спријечи. Неки, малобројни, који су то осуђивали, завршавали су у Јасеновцу.

Једна од карактеристика Геноцида у НДХ били су и логори за дјецу, али и посебно сурова природа извршења злочина: бацање жртава у крашке јаме у Лици, Далмацији и Херцеговини, као и у другим областима. Оно што је још била карактеристика монструозности злочина је „директан контакт починиоца и жртве“, тешко објашњива доза садизма: клање, убиства маљем и другим тупим предметима, вјешања…

На све, то српски народ суочен са потпуним уништењем, одговорио је масовним устанком против НДХ и антиокупаторским покретом који је имао само један циљ – преживјети. Тек касније тај покрет подијељен је на комунистички – револуционарни и ројалистички, што је отворило сурови грађански, рат те нове губитке у српском народу.

Ако се вратимо теми логора, треба подсјетити на чињеницу да су два велика система; Госпић-Јадовно-Паг и Јасеновац функционисали надовезујући се хронолошки један на други током читавог постојања НДХ. Они, на неки начин, чине њену суштину, осовину њеног (бе)смисла. На првом мјесту било је то уништење Срба, а онда, и у складу са новим нацистичким поретком, те уз веома мало иницијативе са стране, уништење Јевреја и Рома. У карактеристике зла НДХ и Јасеновца свакако се може уписати већ добро познати документ у којем се наводи да овај систем има неограничени капацитет за пријем логораша. То је значило само једно – масовну и тешку смрт.

Овај логорски систем карактеристичан по суровости налазио се на простору од 210 километара квадратних и подразумијевао је логоре (које у историографији обиљежавамо редним бројевима од I до V), стратишта, од којих је свакако највеће Доња Градина, те друге логорске локалитете и објекте. Логори I и II,  тј. „Крапје“ и „Брочицe“ („Шума“) ликвидирани су већ у новeмбру 1941. због поплава и тада је на простору индустријских објеката фирме ,,Бачић и друг” 1,5 км низводно Савом од центра Јасеновца формиран ,,Јасеновац логор бр. III” звани ,,Циглана”. Логор број IV представљао је објекат „Кожара“ у самом мјесту Јасеновац, док је посебну цјелину представљао логор „Стара Градишка“, односно логор број V.  

Све оно што се дешавало у јасеновачким логорима и стратиштима тешко је или немогуће у потпуности описати ријечима. Чини се да данашњи припадници нашег народа то разумију и памте, рационално и ирационално, физички и метафизички. То је већ дио онога што се назива колективно свјесно, али и колективно несвјесно. Наши преци у овом симболу зла огрнули су се одором мученика и свједока, који и данас носимо, и који се може најадекватније схватити кроз литургијско памћење наше цркве и кроз косовску завјетну вертикалу. Историјска наука само је један од алата тога покушаја.

Најстрашније епизоде Јасеновца „експлодирале“ су након мученичке епопеје Козаре и Поткозарја које су, у љето 1942. након усташко-њемачке офанзиве, преплавиле сужњима јасеновачке стазе и богазе. Таласи злочина и бесмисла преливали су се овим системом готово све до краја рата 1945. године. Нећемо улазити у расправе које су се дуго водиле, или се и данас воде у историографији, попут оне „зашто Јасновац није ослобођен“ или попут статистичких осврта на тачан број страдалих који, нажалост, ни данас не знамо, и који никада нећемо сазнати. (То не значи да на попису жртава не треба стално радити. Напротив!) 

Какав је онда смисао разумијевања и обиљежавања  22. априла у нашој историји? По свједочењима преживјелих логораша 21. априла 1945. усташе су, свјесне краја који се приближавао, у Доњу Градину одвеле и побиле преосталу групу жена логорашица. Било их је неколико стотина, док су под присилом одлазиле у колони, пјевале су!

У мушком логору на ову готову нестварну сцену мук! Схвативши шта се дешава преживјели логораши логора ,,Циглана“, они најодважнији, преко ноћи припремају план, пробити се, јер им је свима била намијењена смрт. Милутин Мирић, јасеновачки логораш и учесник пробоја, свједочио је да је био задужен да Анти Бакотићу и осталим учесницима пошаље знак тачно у 10 минута до 10 часова ујутро, и да се након тога крене у пробој. Илија Ивановић, дијете јасеновачки логораш, из Горњих Подградаца, касније је у својој књизи „Свједок јасеновачког пакла“ писао:

Трчим према излазу гдје логораши воде битку да отворе капију. Десно, на цести унутар логора, логораш Миле Ристић пуца из митраљеза. Поред њега лежи мртав усташа. Сада и усташе морају да се припазе. У трку стално понављам: – Неће мене, неће мене, неће… Тјешим се. Надам. Пролазим капију. Много је мртвих и рањених. Прескачем их, а и газим по лешевима. На цести сам. Десно је Сава, дубока, хладна. Пуна је логораша. Глава до главе.

(…) Испред групе логораша која надире, усташе се разбјежаше десно и лијево. Један куражнији оста на правцу налета заточеника у намјери да нас заустави. Група трчи право на њега. Он убија једног, другог, више није успио, стигла га је заслужена казна. Логораши су га напросто прегазили. Стекао сам утисак као да се нису ни зауставили. Скупо је платио своју одважност. Изнемогли, гладни и до јутрос немоћни заточеници претворили су се у лавове који кидају и раздиру голим рукама…  

Као што је српски народ у рано љето 1941. године, прво на подручју Херцеговине,  а затим и у другим крајевима НДХ, био принуђен да крене у устанак да спасе оно што се спасти могло, тако су историјски догађаји, или усуди, одредили да се и крај јасеновачког пакла оствари пробојем – самоослобађањем, и уз сазнање да ће многи страдати. Међутим, то је била једина опција која је подразумијевала опстанак, бар за неког. Од нешто више од 1.000 логораша из ,,Циглане“ пробој је преживјело њих око 90, из ,,Кожаре“ свега њих 12 од укупно 87. У осталим дијеловима логора на различите начине спасло се још 55 логараша. Укупно, по досадашњим истраживањима, њих 167. Пробој, практично без имало шанси, био је једина опција за опстанак.

И као што је Илија Ивановић, ноћ прије, у сну, али и на сам дан пробоја на јави погледом тражио пут спаса до својих Подградаца, осврћући се тек ради оријентације према Јасеновцу, чини се да су Срби деведесетих на простору некадашњих социјалистичких република БиХ и Хрватске схватили ону Ћопићевску да кад нема државе Србин страда. Осврнувши се према Јасеновцу, Јадовну, Пребиловцима, Старом Броду, Коритима формирали су свој бедем који им је нудио борбу за одбрану и који им је нудио шансу да се Јасеновац не понови. И није се поновио, без обзира на све. Није се поновио, иако Република Српска Крајина, осим у нашим успоменама, више не постоји. У Хрватској и Федерацији БиХ Срби су еуфемистички речено „сведени“ на око три одсто. РЕПУБЛИКА СРПСКА СЕ ОДБРАНИЛА.

Због свега, а  имајући у виду чињеницу да се на територији Републике Српске налази Доња Градина, као и са се у манастиру Јасеновац сваког 13. септембра обиљежавају Новомученици Српски, сваки 22. април, поред тога што је наш Дан сјећања на жртве Геноцида над Србима, али и на хероје устанка и борбе, опомиње нас да још нисмо одужили дуг достојног обиљежавања овог мјеста. Мјеста које је владика Атанасије (Јевтић) називао светињом можда већом и од Косова!

У данима када Република Српска, усљед глобалних промјена, опет трпи велике притиске наша је дужност и обавеза, да више него икада, градимо одговорну културу и политику памћења.

Предраг Лозо