Томислав Дуић, бивши управник сплитске „Лоре“, злогласног логора из протеклог рата, као и његов сарадник Емилијо Бунгур, добили су пред вијећем Високог казненог суда Републике Хрватске јединствену казну затвора од 18 година за мучења и убијања која су се дешавала у овом логору.
Новом пресудом, која је услиједила након што су се и тужилац и оптужени раније жалили на пресуду Жупанијског суда у Сплиту, Дуић је добио десет умјесто ранијих осам, односно шест година затвора, а Бунгур је осуђен на јединствену казну затвора од осам година.
Суд је истовремено одбио жалбу Томислава Дуића који је негирао да је био управник „Лоре“, а заузет је и став да су неосновани наводи оба оптужена да су почињене знатне повреде одредаба казненог поступка на које су се жалили.
Суд им је као олакшавајуће околности узео у обзир чињеницу што су учесници Домовинског рата, да су обојица за своје заслуге били одликовани, да су слабијег здравља и сложених породичних прилика, те што су исказали жаљење „ако је нетко страдао у Лори“.
То „жаљење“, које су у Удружењу логораша регије Требиње и сами прочитали у пресуди Виског казненог суда из Загреба која им је стигла поштом прије два дана, бивши логораши Лоре сматрају врхунцем лицемјерја.
– Комплетан случај ‘Лора’ је, у ствари, лицјемјеран, јер сви знају да су тамо мучени и убијани људи, а некима се никада нису пронашли ни земни остаци, али је добро то што је ипак хрватско правосуђе прихватило, признало и пресудило о томе да се ипак догодио злочин великих размјера, о чему је свједочио велики број свједока, бивших заточеника који су све доказали и суд је прихватио те чињенице које ће бити живе док год буде живих свједока који ће о томе причати гдје год будемо могли – каже Вукан Ковач, предсједник Удружења логораша регије Требиње напомињући да се поименично зна 18 до 19 људи само из херцеговачко–црногорског краја који су тамо страдали, док је укупан број са којим располажу око 70 људи.
Додајући да је апсурдно да се десетине људи убијају у неким казаматима, под нечијом командом, а да се сада то негира, а нарочито командна одговорност, Ковач истиче да се не може прихватити ничије жаљење и неприхватање одговорности.
– Ако ово буде и коначна пресуда, ми даље не можемо урадити ништа, јер је то вјероватно крај суђења и за управника Дуића, али и остале стражаре, од којих су неки раније правоснажно осуђени, иако остаје жал на неправду, ако ни због чега другог, оно због чињенице да је, осим седморице осуђених, било још њих који су се звјерски иживљавали на нама – додаје он.
Ипак је члановима Удружења логораша донекле лакнуло, јер су доказали да се у „Лори“ догодио злочин великих размјера, али не одустају ни од даљег гоњења, с обзиром да се пресуде односе само на један мањи временски период, а судским гоњењем нису обухваћени ни многи некажњени кривци чији злочини, како је њиховим жртвама речено, застаријевају њихови злочини, иако по међународном праву ратни злочин никада не застаријева.
