У догађаје на Скендерији и у Добровољачкој улици стао је сав апсурд лажног наратива о грађанском рату у БиХ, који се све ове године стратешки ширио с циљем да се прикрије чињеница да је над припадницима ЈНА у Сарајеву почињен ратни злочин, рекао је Срни начелник Одјељења за меморијализацију, културу сјећања и памћења у Републичком центру за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Мирослав Љубојевић.
– Тако се у контексту догађаја 2. маја говори као о покушају ЈНА да заузме зграду Предсједништва БиХ, док се 3. мај представља као – инцидент. Једна у низу неистина је да је инцидент изазвала ЈНА, наводно не поштујући договор и провоцирајући окупљени народ у Добровољачкој – истакао је Љубојевић.
Он је додао да је управо из разлога што и након више од три деценије, на сваки помен Добровољачке улице, Бошњаци тврде да се тај догађај користи у политичке сврхе, те да се ради о изједначавању жртава и агресора, намјера Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица била да се институционално, језиком чињеница и аргумената, стави тачка на манипулације и произвољна тумачења догађаја с почетка рата у БиХ.
Љубојевић је појаснио да су у књизи “Реконструкција злочина-деконструкција мита”, на основу релевантне документације и изјава судионика догађаја, детаљно разрађени догађаји од 2. и 3. маја 1992. године.
– О злочину у Добровољачкој улици се, нажалост, много прича, а мало зна. Многи мијешају дешавања на Скендерији и ужем језгру града Сарајева 2. маја, са каснијим нападом на колону ЈНА у Добровољачкој улици 3. маја. На основу документације којом располаже Центар, приликом напада муслиманских паравојних формација, јединица Територијалне одбране и тадашњег МУП-а РБиХ на људство и објекте ЈНА у ужем језгру града Сарајева, смртно је страдало најмање 19 лица. Напад је почео између 11.00 и 12.00 часова, када су припадници “Зелених беретки” покушали да заузму Дом ЈНА – навео је Љубојевић.
Сва даља кретања јединица ЈНА, како каже, тога дана узрокована су тим догађајем, а напади су заустављени тек са задржавањем Алије Изетбеговића у Лукавици, након што се вратио са мировних преговора из Лисабона.
Иако је сутрадан, 3. маја, након договора који је постигнут између команданта 2. Војне области ЈНА генерала Милутина Кукањца и републичких власти тадашње БиХ, уз присуство и гаранције УНПРОФОР-а, да се ЈНА из Команде на Бистрику Добровољачком улицом пропусти у Лукавицу, колона је одмах по покрету нападнута од муслиманских паравојних формација, навео је Љубојевић.
– Том приликом, на лицу мјеста је убијено шест лица – једно лице је убијено у Улици Хамзе Хуме, док су два војника од посљедица рањавања преминула у Клиничком центру Кошево након неколико дана. Дакле, од посљедица напада на колону у Добровољачкој улици, смртно је страдало најмање девет лица, односно за два дана је убијено 28 припадника ЈНА. Прва жртва 2. маја 1992. године био је Џевад Биџо, портир у Дома ЈНА, који није желио напустити радно мјесто. Убили су га припадници “Зелених беретки” – рекао је Љубојевић.
Љубојевић је истакао да, само захваљујући великој храбрости недавно преминулог капетана ЈНА и ВРС Миленка Инђића, породице убијених војника на Скендерији могу својим најближима да упале свијећу на гробу.
Он је рекао да је капетан Инђић на личну иницијативу и уз помоћ приватних веза, из Лукавице отишао у мртвачницу на Кошеву коју је тада контролисала јединица Јуке Празине, и прерушен у медицинског радника преузео тијела војника, која је касније обдуковао патолог Зоран Станковић.
– Важно је подсјетити и на то да су напади на припаднике ЈНА подстрекивани и одобравани од најистакнутијих муслиманских политичких, вјерских и страначких представника. Доказ за то је да су још 20. априла 1992. године у близини зграде команде 2. Војне области убијена два младића, Саша Урошевић и Предраг Нинков, који су се налазили на редовном одслужењу војног рока. Њих је, док су играли билијар у кафићу, у терористичком нападу убио припадник паравојне формације “Босне”, који је био познат полицијским органима. Умјесто да буде ухапшен и да му се суди, он је наставио да се бори у редовима ове јединице све до 21. јуна 1992. године, када је погинуо у борбама – нагласио је Љубојевић.
Он је додао да су прије мајских догађаја, 22. априла 1992. године, осам припадника резервног састава ЈНА заробиле јединица ТО, у тренутку док су се на Добрињи кретали у правцу Илиџе, како би направили тампон зону у сукобу који је услиједио након покушаја муслимана да заузму врело Босне.
Након што су заробљени, каже, одведени су у Дом милиције, а након тога су побијени и спаљени на Дариви.
– Када је предсједник СДС-а Радован Караџић питао шта је са заробљеним резервистима, након мјесец дана, тачније 21. маја 1992. године, Штаб ТО послао му је одговор да је `са њима обављен разговор, и да су их питали да ли желе да се врате у ЈНА или да пређу у редове ТО`. Такође су тврдили да заробљеници нису пристали ни на једну од опција, и да су их “пустили кућама и да о њиховој даљој судбини немају сазнања” – навео је Љубојевић.
Он је додао да су депешу потписали тадашњи Командант Штаба Територијалне одбране Хасан Ефендић и министар одбране Јерко Доко, те да је потпуно јасно да су свјесно покушали прикрити злочин, јер су већ тада знали да су војници побијени.
– Нажалост, ни 33 године касније, њихови посмртни остаци нису пронађени, изузев дјелимичних фрагмената два тијела. За овај злочин суђено је Драгану Викићу, који је пред Судом БиХ правоснажно ослобођен кривице. Дакле, догађаји од 2. и 3. маја 1992. године у Сарајеву представљају завршни чин антиармијске и антисрпске кампање вођене мјесецима уназад од бошњачко-хрватских политичких и војних представника – закључио је Љубојевић.
Извор: Глас Српске
Републички центар можете пратити на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
