Прва блокада, која је пратила линију разграничења бошњачких и српских снага, утицала је на све становнике Сарајева. Друга, непробојнија блокада, коју су поставиле бошњачке снаге, била је усмјерена искључиво на грађане Сарајева српске националности.

То је наведено у опширном извјештају Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. године, који је од данас комплетан доступан јавности на сајту те комисије.

– Готово сву хуманитарну помоћ која је стизала кроз аеродром, тунел и конвоје на путевима контролисала је бошњачка влада и владајућа странка СДА. Проблем није био толико у количини хуманитарне помоћи колико у дискриминацији приликом расподјеле ове помоћи, која је била на штету српског становништва Сарајева. УНХЦР је одговорност „управљања“ хуманитарном помоћи пребацио на бошњачке министре. УНХЦР је, „де факто“, био добављач за муслимански дио Сарајева, тачније за бошњачку војску у њеним ратним напорима. Из ових разлога чини се непримјереним називати Сарајево „опкољеним“ градом – пише у опширном извјештају на 1.250 страна.

Комисија којом предсједава Рафаел Израели тврди да је СДА на највишем државном нивоу планирала кампању терора против Срба, а њу је спровео удружени злочиначки подухват који је обухватио све бошњачке државне институције.

– СДА је регрутовала и наоружала кључне актере ове кампање терора крајем 1991. године. Биле су то познате личности из свијета сарајевског организованог криминала, као и осуђеници, силоватељи и наркомани, који су често пуштани из затвора захваљујући амнестији коју је додијелио Алија Изетбеговић. Они су изградили групе које су бројале хиљаде криминалаца у Сарајеву. Између 1992. и 1995. године на хиљаде Срба затворено је без јасног повода, а затвореници су претрпјели најтеже насиље у затвору, искључиво због своје националности. Један од специфичних аспеката ове кампање терора било је стварање огромне мреже приватних затвора у којима су почињена најгора злодјела (мучења и групна силовања). Успостављен је списак од 211 логора и мјеста заточења за Србе. У Сарајеву је убијено скоро 3.000 српских цивила, а готово 1.700 је тешко рањено. Већина (двије трећине) мртвих и рањених није била у вези с ратним дејствима, већ са злочиначким дјелима – утврдила је комисија коју је формирала Влада Републике Српске.

Према њиховим наводима, Међународни суд правде пресудио је да нема доказа о геноциду над босанским Муслиманима почињеним на цијелој територији Босне и Херцеговине.

Дефинитивно је разорен бошњачки националистички мит о планираном српском геноциду над босанским Муслиманима. Непосредни „цасус белли“ за рат у БиХ био је референдум за независност 1992. године, који је занемарио изричиту вољу Срба Босне и Херцеговине да остану у Југославији, земљи у којој су живјели од 1918. Рат у Босни и Херцеговини био је у суштини грађански и етнички рат међу њена три народа – босанским Муслиманима, босанским Србима и босанским Хрватима, у којем су се Срби Босне и Херцеговине борили да спријече оно што су они сматрали геноцидом 1941. године, као и за њихова људска и грађанска права као конститутивног народа. У том смислу, рат Републике Српске био је одбрамбени рат – пише у извјештају Међународне комисије.

Комисија тврди да је нова међународно призната држава РБиХ извршила напад агресије на СФРЈ нападом на њену војску – ЈНА, у смислу члана 3. (д) Дефиниције агресије на основу Резолуције 3314 Уједињених нација.

– Главни доказ за ову агресију је „Директива за заштиту суверенитета и независности Републике Босне и Херцеговине, строго повјерљива №02/2-1” од 12. априла 1992. године. Директива је СДС, легитимну политичку странку српског народа са 72 мјеста у парламенту РБиХ, означила као „непријатеља” и усмјерила трупе АРБиХ на терен да нападну ЈНА и српске аутономне регионе са српским становништвом. Војно и политички, „Директива” није била ништа друго до објава рата СФРЈ и њеној савезној институцији ЈНА, као и српском народу Босне и Херцеговине. Сарајево је било главно географско и оперативно подручје борбених операција и АРБиХ и ВРС. ВРС није имала намјеру заузети и окупирати читав главни град Сарајево, будући да се то није слагало са стратегијом РС о територијалном и уставном уређењу БиХ на основу пописа становништва 1991. године – наводи се у дуго ишчекиваном извјештају.

Према овим наводима, ВРС је изабрала стратегију блокаде Сарајева како би приморала владу РБиХ да прихвати њихове услове мира, по којима се очекивало да Република Српска добије територијалну, политичку и културну аутономију.

– Стратегија владе РБиХ била је да ускрати Србима Босне и Херцеговине било какву политичку и културну аутономију и да сачува Босну и Херцеговину као унитарну државу. На сваки покушај разумне аутономије и уставног преуређења СДА је гледала као на „етничку подјелу”. Ова стратегија је била себичне и ретроградне природе и супротставила се жељама знатног дијела становништва. АРБиХ је жељела да сачува цијело Сарајево под својом контролом за низ стратешких политичких и војних циљева, од којих је не мање важно пројектовање Сарајева као симбола унитарне БиХ. У наредној борби ВРС је успјела да задржи под контролом значајан дио Сарајева – написала је Међународна комисија.

Окрутност рата неминовно је резултирала бројним злочинима почињеним на обје стране линије сукоба. Међутим, Комисија тврди да је стратегија СДА била усмјерена на то да истјера српску заједницу из Сарајева.

– СДА је помагала и подржавала злочине над српским становништвом Сарајева, које су бројне криминалне банде и редовне јединице АРБиХ починиле најмање до октобра 1993. Они укључују самовољна хапшења, заточења у концентрационе логоре, мучења, силовања и убиства. У комбинацији са систематском антисрпском пропагандом и етничким притиском, ови злочини представљали су систематску кампању етничког чишћења, која је кулминирала егзодусом Срба из Сарајева послије Дејтонског мировног споразума. Ова кампања имала је грозан данак за српску заједницу у Сарајеву. Као резултат циљане кампање терора и застрашивања, јака предратна српска заједница у Сарајеву практично је престала да постоји – пише у извјештају.